Priče iz Zaliva

Ovde se sve vrti oko vode. U zalivu smo svi pored vode, prija mi i umiruje me pogled na jezero, bez daška vetra. Vodu za piće bi uvek donosili sa sobom. Boce u rančevima, mali kanisteri, uvek je trebalo voditi računa o vodi i uvek je predstavljala dodatni teret.

Jednog hladnog prolećnog dana čika Božo je došao iz šume koja se prostire iznad njegove kolibice i rekao nam je kako je pronašao neki izvor u šumi, a ispod izvora na nekoj udaljenosti izbetonirani bazen za prihvat vode, takozvanu kaptažu. Znao sam za tu kaptažu, izvor sam i ja tražio ali nikad nisam uspeo da ga nađem. Boža misli da  je zadnji put korišćena pre ovog zadnjeg rata. Sigurno je dobro zaraslo rastinjem za ovih proteklih osamnaest godina otkad su otišli bošnjaci koji su koristili voćnjak. Trebaće mnogo posla i rada da se dovode u red. Naša kućica je sa druge strane zaliva, skroz nasuprot  tako da i ako Božo dovede vodu do sebe mi ćemo morati preći čamcem da bi napunili prazne kanistere.

Radio je po jako lošem vremenu, kopao je i čistio po čitav dan. Pitka voda u zalivu, bunar nadomak naših kućica još je jedan korak napred ka kroćenju prirode. Kako narod kaže da složna braća kuću grade a nesložna razgrađuju, operacija dovođenja vode je utihnula neposredno po svom završetku. Čika Boža je nezaposlen i prima samo neki borački dodatak, preživljava. Zato se i posvetio prirodi, lovu i ribolovu da bi ujedno sačuvao zdrav razum a i da bi preživeo.  Na njegovoj strani zaliva postoje dve komšijske kuće koje priradaju dvojici braće. Jedan od braće živi u Srbiji i ne dolazi tako često, dok je drugi iz našeg malog mesta i  u zalivu je bar jednom nedeljno. On je ponudio novac da kupi sto metara gumenog creva koje je bilo potrebno da se od kaptaže voda spusti do samih kuća. To gumeno crevo je bilo potrebno ukopati tih sto metara da ne bi bilo izloženo kiši i suncu. Boža se prihvatio i tog posla, kopao je par dana i sproveo je vodu. Kod kuće je izdubio jedan balvan koji je služio kao korito, a drugi je prepolovio i stavio uspravno i kroz njega je provukao cev i na kraju je stavio i malu česmicu. Voda je potekla, malo koritance se napunilo, a odovod je sproveden do jezera.

     Sam završetak je proslavljen malom gozbom, divljač iz božinog kotlića.   Svako je doneo po neku bocu vina, sve u svemu proteklo je lepo. E onda se odnekud posle nekog vremena pojavio drugi brat i počeo da stavlja primedbe na sam „vodovod“ , te ovo je ukopano plitko, zašto je česma baš tu, zašto ovo zašto ono. Mnogo  je bio nezadovoljan. Na kraju su dva brata napravili između svoje dve brvnare česmu a vodu su doveli sa Božine česme. To je dovelo do pada pritiska vode. Onda je jednog dana voda prestala da teče. Moj otac nije ni jednom preveslao da naspe vodu sa česme. Uvek je nosio strmim putem kroz šumu. Kao i Boža. Boža je jedini znao gde je izvor i uvek mislim da je negde tamo u šumi samo preusmerio vodu na drugu stranu da bi kaznio braću koji su hteli da se okite njegovim teškim radom. Lakše je tegliti vodu nego biti prijatelj sa neprijateljem.

     Već nekoliko godina putujem na udaljenoj liniji autobusom. Putujem otprilike svaka dva meseca. Koristim jedini dnevni polazak, koji je u stvari noću u devet. Putovanje traje dugo, nikad manje od sedam sati. Na tim dugim linijama uvek idu dva vozača koji se menjaju na svaka četiri sata jer je tako neko propisao. Dok jedan vozač vozi drugi naplaćuje karte ili se odmara, pa se menjaju.

Gledam rasklimatani autobus kako ulazi u ulicu nakojoj se nalazi improvizovana stanica. Naježim se od pomisli na ukočenost i bol u vratu koji me očekuju. Mislim da bi sedamdeset posto tih vozila bilo uklonjeno zbog neispravnosti. Neudobnost, zimi ne radi grejanje, leti ne radi klima. Putnici, autobus, sivilo i ovo sedmočasovna vožnja, čeka me odličan provod.

Za mene je ovo još jedno putovanje, još jedno suočavanje sa samim sobom. Gledam u sedište ispred mene, na belom platnu piše ime firme čije usluge prevoza koristim. Na rukohvatu ugrađenom u sedište vidim zalepljenu nečiju žvakaću gumu i praznu malu flašu vode uglavljenu na neki poseban način. Viđanje sa ostacima porodice koju sam morao tako rano da napustim. Obilazak majčinog groba i pecanje u tišini. Ne znam koliko sam reči progovorio ovaj vikend. Moj lični rekord je da ne progovorim tri dana, tri dana bez reči, samo misli. S obzirom na okolnosti mislim da se to može smatrati uspehom.

Vozači se menjaju u zavisnosti od nekog posebnog rasporeda, ali jednog sam upamtio. Vozio sam se sa njim par puta godišnje. Upamtio sam ga po lošem ponašanju, on spada u onu vrstu koja se sa pravom naziva „loš čovek“. Pravilo ovog autotransportnog preduzeća je da vozači nose kravate i odelo. Ovaj čovek je visok crne kose u kasnim četrdesetim, nema ni jednu sedu dlaku.

Prvi put smo se susreli oktobarske večeri koju pamtim po jakom vetru. Bilo je to davno, još sam bio student koji je išao svojim putem. U povratku sam koristio istu liniju, i kada sam u kasnim noćnim satima ušao u bus i tražio kartu, vozač me je premerio, brzo pogledao levo desno i osmotrio je par putnika koju su dremali ne neudobnim autobuskim sedištima i tada mi je dao predlog.

- Ajde ti sine plati kartu, a da ti ja ne izdam kartu. Noćna je vožnja, nema kontrole

ne brini se ništa.

Zgrozio sam se od njegove ideje i u trenutku sam mu rekao kako sam trgovački putnik i da teba da opravdam novac potrošen na kartu u firmi. Nekakav je čudan pokret napravio uskom usnom, kao da se ugrizao sa unutrašnje strane. Namestio sam se u neudobno sedište pustio muziku i zaspao. Zbog toga volim da putujem noću.

Posle par meseci ponovo sam u autobusu na istoj liniji. Tokom krakotrajnog boravka uspeo sam da se posvađam sa mlađim bratom. Mi smo onaj tip braće koji su potpuno različiti i onaj ko nas ne zna nikad ne bi mogao pretpostaviti da smo rođena braća. Dok dremam čujem ponovo vozačev predlog i glas nekog od putnika koji potrvrđuje njegov predlog misleći da mu čini uslugu. Tiha i podla pljačka se nastavlja. Vozač u svoj džep stavlja direktno novac od putnika. Vozač jednostavno kao i svaki dobar prevarant u stvari samo glumi svoju ulogu koju je doveo do savršenstva, autobus je njegova scena, njegov Karnegi hol. Sa tim pogledom i izrazom lica traži neku vrstu sažaljenja, pokušava da izmami pomisao da mu je taj novac poteban u neke više svrhe. Primetio sam i da sa neobičnom sporošću vraća kusur, pogotovo onaj deo gde je sitan novac, kao da pokušava da izazove kod čoveka reakciju  – “u redu je, ako nema sitno možeš i da zadržiš“. To sam primetio više puta.

Vrhunac je bio na zadnjem uskršnjem putovanju. Bilo je tada povezano više neradnih dana, pa je bila neobična gužva. Nakon smeštanja u memljivo sedište počeo sam da slušam zvuke i međusobne razgovore putnika. Žena na sedištu pored mene priča tiho i brzo, pomalo uznemireno, razumeo sam samo “Ne daj bože da čovek zaglavi kod doktora dušu će da mu uzmu...”. Putnik iza mene putuje za Čačak, tamo će da vodi neko gradilište, tu je uvek jedan pospani i izgužvani vojnik. Jedna putnica kupuje kartu do Stopanje, ali moli vozača da joj stane neki kilometar kod neke benzinske pumpe gde put mota na desno do njenog sela blizu glavnog puta. Vozači razgovaraju o zabranjenoj temi, spavanju u toku vožnje, kako mu se jednom dogodilo ali na sreću odmah se razbudio, pa su malo ogovarali jednog kolegu, čak je vozač imitirao piskavi način na koji se svađa taj koga ogovaraju, onda su se obojica smejali. Putnici ulaze i izlaze. Budi me glasni govor vozača i putnice.

- Ali ovo nije par kilometara od Stopanje, vozim već sigurno deset kilometara

više. Moraćeš mi doplatiti još dvesta dinara.

Jadna  žena bez pogovora vadi dvesta dinara za koje vozač ne izdaje nikakav račun nego brzim pokretom novčanicu  stavlja u džep ne skrećući pogled sa volana. Vožnja se nastavlja, posle stanice se opet gasi svetlo, radio stanica počinje da šušti, glasovi putnika su utihnuli.

            Na kraju se sve završava na autobuskoj stanici, prljavoj i ružnoj. Izlazim ukočenog vrata od neudobnosti. Četiri sata je ujutro, uzimam prtljag, gledam vozača kako broji pare u smotuljku koji je izvadio iz džepa. Opet vetar, krećem ka taksi stajalištu.

– Znam da ljudi mogu imati predrasude prema mom poslu, ali za njega treba posedovati izuzetan Božiji dar. Ja moju robu moram predati u zamrznutom stanju, jer sneg je sneg. Kada se otopi onda je snežna voda, a ona ima manju cenu. Uspeo sam da mojim mušterijama obezbedim sneg sa najvažnijih evropskih planina, pa čak i sa Atlasa na severu Afrike, gde se nalazi i moja rezidencija u Tripoliju. Za bosanske planine imam čoveka u Dubrovniku. Dubrovčani su tako sjajni za dogovor koji uključuje zaradu. Zaista su istinski trgovci, oni su čak u stanju da obezbede sneg sa Alpa i sa božanskog Olimpa.  

Najbolje mušterije su svakako Turci, jer kod njih snežna voda nije samo privilegija bogatih. Lađe i lađe sam napunio za Istanbul iz mog rudnika leda u Anadoliji. Istanbul je jedini grad gde se sneg može nabaviti u bilo koje doba godine. Omiljeno je piće janjičara. Piju ga svaki dan. Trgovina ledom u Turskoj može doneti dobre prihode, čak se i neke paše njom bave.

Posebno ste interesantni vi, vitezovi sa Malte. Ti stari ratnici su baš dobre mušterije. Oni ne mogu bez ledene vode. Ako bi se desilo da kasni lađa sa snegom iz Napulja, pojedini vitezovi bi umirali, tako neki pričaju. Led su smatrali vrhunskim lekom. Neki ga stavljaju u hranu ili posipaju po noj, kao što mi činimo sa raznim začinima. Italijani su nekako najvičniji baratanju sa ledom. Čak od njega prave jednu posebnu vrstu poslastice posle jela, dodajući u led voćni nektar, kažu da je baš ukusno. Mislim da se zove sladoled.

Ja imam dosta bunara i u stanju sam da sačuvam led do leta, a to je najvažnije. Tako, kažem ti, roba je prvoklasna i nemaš šta da razmišljaš. Kupi – dok je hladno.

– Uvaženi i presvetli efendi, Vi znate koliko ja poštujem i cenim Vaš rad. Naša dugogodišnja saradnja, koja je protekla bez ikakvih međusobnih trzavica, potvrda je naših iskrenih namera. Ova pošiljka je nešto posebno, pa i kvalitet mora biti očaravajući. Pravićemo proslavu povodom jednog izuzetnog podviga. Znam da ste Vi trgovac pre svega i da je profit iznad svega i da vas nimalo ne intetresuju previranja između hrišćana i Turaka, kao ni politika, osim kada je u interesu zarade. Ali ovaj podvig je zaista neverovatan.

– Ja ću se potruditi da sve prođe kako treba, Časni viteže Pinto, vidim da samim vašim dolaskom kod mene stvar poseduje izuzetnu hitnost i da je dignuta na jedan, ako smem tako da kažem, diplomatski nivo.

– Jedan mučenik Hristov napravio je takvo hrabro delo, pobegao je iz turskog ropstva sa plenom u vidu jednog od najvećih brodova turske flote, Otomanskom krunom. Brod se pre zvao Sultanija ili Princeza, ali je sam sultan Mustafa III promenio ime u Otomanska kruna. Brod je poklonio našem redu, za sebe je zadržao bogatstvo koje je zatekao u riznici broda. Brod smo preimenovali u Santissimo Salvatore. Zamislite samo, rekao je, kada se ovde odmori, kupiće mali piratski brod i gusariće u turskim vodama da bi naplatio Turcima sve muke i patnje. Pravimo proslavu povodom njegovog prijema u naš red. To će biti prvi vitez sa Balkana, iz Boke, pomorski kapetan Petar Želalić*. Iz Đenove nam dolazi čuveni majstor, da napravi sladoled.

***

Sve je teklo spontano. Način na koji smo preuzeli brod koji ima posadu od devetsto ljudi i sedamdeset dva topa bio je planiran kratko, a pratila nas je prava Božija sreća i blagoslov.

Plan sam pravio u hodu, uočavao sam rutinu i pravila posade. Tog jutra pristali smo na ostrvo Kos i tada sam osetio da će biti pravi dan. Lep i sunčan dan. Većina posede dobila je nagradni izlazak u luku. Nas nekoliko robova dobilo je nagradni izlazak na palubu. Na brodu je ostao samo onaj ko mora. Turci su izdašno koristili moje pomorsko znanje, a osim mene na brodu je bilo još deset Bokelja. Naše pomorsko znanje bilo je na ceni kod Turaka, inače, oni su ubijali zarobljenike za koje se niko nije platio otkup. Taj slučaj je bio sa mnom, moja matična luka bila je Malta. Jednostavno, nisu platili otkup. Tako mi je samo more i znanje mora spasilo život, po ko zna koji put.

U vreme podnevne molitve zbog jakog sunca veći deo preostale posade otišao je u potpalublje u posebnu prostoriju, predviđenu za molitvu. Ostatak se molio na palubi. Osetio sam tihu jezu. Potpuno smiren, spustio sam se u potpalublje, onesvestio stražara i sa pet ogromnih vesala koja sam stavio poprečno i gotovo sasvim bešumno, potpuno zatvorio vrata prostorije za klanjanje. A onda levo, pa pravo, niz strme brodske stepenice u potpalublje, trkom do ugla sa prostorijom sa robovima koje sam oslobodio. Pre par meseci u Efesu se ukrcao i par dana je boravio Jusuf beg, jedan od graditelja broda. Pamtim ga po načinu na koji je otresao pepeo sa svog čibuka koji nije ispuštao iz ruke. Kratkim i odsečnim udarcem palca po čibuku od slonove kosti. Pamtim ga i po tome kako se hvalio svojom mrežom hodnika koja je napravljena tako da bi se za najkraće vreme moglo stići iz jednog dela broda u drugi. Sad tek vidim koliko je bio u pravu. U gotovo istom trenutku svi smo se dočepali raznih alata, motki, vesala i krenuli na palubu. Posada potpuno posvećena verskom ritualu, u rimičnom klanjanju i ponavljanju Allahu akbar nije znala šta je snašlo. Neki su sami skočili u more, neki su bili ubijeni. Ni sada mi nije potpuno jasno ko nam je u ovom našem podvigu pomogao: Alah ili Isus ili obojica?

Nekako prirodno, već tada sam se postavio kao vođa, odmah sam naredio dizanje sidra i spuštanje jedara. Sve je išlo glatko. Mogao sam da zamislim zabezeknuto lice Kapudan paše Ismeta, zapovednika broda, i ostalih Turaka koji su ostali na ostrvu, kad je video kako njegov brod polako skreće ka južnoj strani ostrva i nestaje u arhipelagu. Kapudan paša Ismet je znao da je taj petak poslednji dan njegovog života, pa je pismeno preuzeo odgovornost i molio Sultana da poštedi ostale članove posade. Zatim se obesio.

Spustio sam jedra i naredio da se izbaci bela zastava, ali moram priznati da me plotun iz La Valete nije iznenadio. Komandant odbrane se verovatno do sada nagledao mnogih turskih podvala i lukavstava, pa mi ne veruje. Misli da je sigurno u pitanju prevara, jer nemoguće je da se jedan od najvećih turskih bojnih brodova predaje bez ikakvog posebnog razloga. Vrela đulad pada tu u more, pored mene. Kako bi bilo glupo da posle svega, sada na samom kraju, nadomak cilja, poginem. Da li sam lud, glup ili jednostavno nemam sreće? Posle dve godine ropstva u potpalublju unutar mene je rastao samo bes i nezadovoljstvo. I veru sam počeo da dovodim u pitanje. Da li je moguće da je Bog stvorio nekog samo da pati? Sva je sreća što sam sačuvao duh ili mi ga je On sačuvao, to ne znam. Zašto se sve ovo dešava meni? Da li bi bilo bolje da sam možda poginuo onog nesretnog dana kada su mi presreli brod i sve nas zarobili? Dok gledam tvrđavu La Valete, gledam slobodu. Moram da razmišljam zdravorazumski. Moram biti staložen. Okrenuću brod, udaljiću se i presresti neki manji ribarski brodić koji će preneti poruku na Maltu: ovo nije turski napad nego oslobođeni robovi dolaze podignute glave. I to mi zvuči kao najbolje i najjednostavnije rešenje. Sedim u Kapudan-pašinoj kabini, nasuo sam sebi čašu vina koje sam pronašao u magacinu otete robe. Otvorio sam prozor da udahnem vazduh, pošto kabina nije bila par dana provetravana. Gledam kroz prozor, vidim more i talase i razumem i osećam kako je neraskidiva veza između mene i mora. Dalo mi znanja i veštine, zbog njega sam izgubio slobodu, proveo dve godine u ropstvu i sada se zbog njega ili zahvaljujući njemu vraćam kao pobednik.

Vetar je duvao sve jače i jače, nemirno sam spavao, probudila me neka galama i vika: Kapetane, kapetane, ribarski brod na vidiku, diže jedra i pokušava da pobegne.

– Ispalite plotun upozerenja, jedan kratak, baš preko njihovog jarbola.

Posle kraće potere ribarski brod je stao i spustio jedra. Gledao sam ogorčena i jadna lica namučenih ribara? Imao je posadu od deset ljudi. Da li sam ja izgledao ovako jadno u trenutku moje predaje. Bespomoćnost pred ogormnom silom.

– Nećemo vam ništa, ali od vas tražim jednu uslugu, da prenesete ovo pismo Vitezu Emanauelu Pintu, naše namere su časne i dajem vam ovu kesu dukata kao nadnicu za strah. Mi smo oslobođeni robovi.

Pratio sam pogledom ribarsku barku dok se udaljava u pravcu  La Valete i crno nebo, oluju koja ide prema njima. Vetar i veliki talasi stvarali su osećaj nesigurnosti. Neprekidno mislim na mali ribarski brod. Da li će uspeti? Odnekud iznutra osećam nadu, spasonosni žar koji mi govori da će ovoga puta sve biti u redu.

***

Na kraju ove priče valja spomenuti i brod. Priča se ipak zove po njemu. Brodovi, isto kao i ljudi, imaju svoje sudbine. Sudbina ovog broda je bila pitanje ličnog ponosa Sultana Mustafe Trećeg. Tek je započeo svoju partiju šaha sa Velikim Vezirom kad je došao glasnik sa vestima. Rikao je od besa kad je čuo za otmicu broda, pričali se da je tako jako lupio po stolu da su u trenu sve figure poskočile sa šahovske table i da se nijedna figura nije prevrnula nego su se sve vratile na svoja mesta. Kad je čuo za njegovo novo ime odmah je naredio da flota počne nove pripreme za rat na Mediteranu. Na sreću, njegovi mudri savetnici su uspeli da ga odvrate od ove sulude ideje. Sultan je, zahvaljujući dobrim vezama na francuskom dvoru, izdejstvovao da francski kralj pošalje specijalnog pregovarača na Maltu, koji bi sa Emanuelom Pintom postigao dogovor otkupu broda. Santissimo Salvatore je opet postao Otomanska kruna.

Jednog kišnog martovskog dana predat je Otomanskoj mornarici. Novi kapudan paša ušao je u kapetansku kabinu, otvorio prozor da bi pustio unutra svež vaduh jer kabina nije par dana provetravana. U vazduhu se još osećao miris parfema gizdavog i kitnjastog francuskog kapetana. Negde je čuo da su francuzi izmisli parfem jer se nisu često kupali. Pogledao kroz prozor, video je krupne kišne kapi koje se spajaju sa belom penom talasa. Nije mogao a da ne pomisli na tog kapetana koji je ovakvu silu preoteo nenaoružan. Svojim robovima sigurno nikad neće dati slobodan izlazak na palubu. Zatvorio je prozor i zatim prvom oficiru naredio da proračuna kurs za Istanbul – „Vreme je da princezu vratimo kući, samo Alah Milosrdni i Večni mi može pomoći“ promrmljao je sebi u bradu.

* Petar Želalić je rođen u Bijeloj 1727. godine. Svoj podvig je izveo sa trideset tri godine 1760. godine. Na Malti je napravio dve palate. Sagradio crkvu sv. Nikole, zaštitnika pomoraca, da bi se zahvalio Bogu, a u rodnoj Bijeloj je napravio dve kuće koje je ostavio bratu. Umro je u dubokoj starosti, 1811. godine na Malti. Ne zna se da li je imao potomaka.

Sokrat je prestavljao ideal moralnih vrlina: mudrosti, skromnosti, trezvenosti, umerenosti, pravičnosti, hrabrosti, nesavitljivosti; zastupao je čvrstu zakonitost nasuprot tiranima; daleko je bio od gramzivosti i vlastoljublja. Kao čovek, Sokrat je bio oličenje tih vrlina - mirni, smerni, uzor vrline. njegova ravnodušnost prema novcu potekla je iz njegove vlastite odluke; jer prema običaju koji je vladao u njegovo doba, i on je mogao podučavati omladince da bi zarađivao, kao što su činili ostali učitelji...

U njegovoj umerenosti u životu izražavala se takođe snaga svesti, ali ne kao veštački, izmišljen princip već se ispoljava kako kad, prema datim prilikama; u društvu sa drugima bio je bezbrižni  veseljak. 

Šta jedno malo mesto može učiniti ovako posebnim? Da li to što je luka, ili to što ima lepu starinsku arhitekturu, mestašce u kome sve izgleda skockano i ušuškano sa vremenskom patinom koja osvaja na prvi pogled ili možda istorija koja izbija iz svakog kamena. Izgleda da je u ovom slučaju prisutno sve po malo.

Evo kako je sve počelo. Prva očekivanja su bila daleko manja. Na jednodnevnom sam krstarenju. Još od samog isplovljavanja broda primeto sam svađu jednog mladog para koji je pokušavao da ne privuče pažnju. U jednom trenutku devojka je otišla od mladića a on se nervozno popeo na gornju otvorenu palubu. Sklapajući činjenice otkrivam da je uzrok svađe taj što bezimeni mladić nije na vreme obezbedio mesto svojoj devojci. Ispao je inertni slabić i šonja koji pokušava da se sakrije ispod kaubojskog slamnantog šešira na kom kao da piše „Ja sam idiot“. Sedeći u salonu druge palube pokušavam da se rashladim hladnim pićem i da tok misli prebacim na nešto drugo. Na zadnoj stranici turističkog prospekta je mala mapa sa više ostrva koje obilizimo našim brodom. Fiskardo je bio samo tačkica na mapi, jedna pauza na Kefaloniji pre obilaska Itake i ostrva Skorpios. Pažnju mi je privuklo ime mesta, koje baš nikako nije grčko. Poreklo njegovog imena ću rastumačiti tek kasnije kad se vratim kući. Stigli smo.

Gomila usidrenih ribarskih čamaca koji lenjo dremaju. Čarolija mediteranskog gradića koja zasigurno može produžiti život ili u najgorem slučaju izmamiti osmeh na licu i kod najnamrgođenijeg posetitelja. Ovde vreme uporno stoji, menjaju se samo ljudi sa svojim rapoloženjima i brodovi koji ulaze u luku. Kuće su ofarbane u razne drečave boje, na svakom prozoru i na svakoj terasi nalaze se saksije sa raznim raznobojnim cvećem. Piktoresnost mesta privlači pažnju zagledanog putnika naslonjenog sa obe ruke na ivicu broda još od samog ulaska u zaliv. Bezbrižno se šetam uličicama, ulazim u prodavnice prepune razne i raznobojne robe. Ima je za svačiji ukus. Sve je puno taverni čije se stolice i stolovi nalaze na molu uz samo more. Vidim par sa početka ove priče. Izgledaju kao da su se pomirili. Sede u poslastičari i jedu tiramisu.

Šturi istorijski podaci do kojih sam došao nude vrlo malo. Dugo se zvao Panormos. Fiskardo je postao 1085, dobio je novo ime posle smrti Vojvode Roberta Guiscarda, neumornog vojskovođe. Čoveka čija se karijera kreće od normanskog pljačkaša presretača do Vojvode od Apulije i Kalabrije i Papine uzdanice u previranjima protiv Vizantije. Za divno čudo Dante ga je smestio u Raj, rame uz rame sa najplemenitijim ratnicima.

Od 1700 godine Fiskardo postaje službena luka mesta Erisos. Trgovinu ništa ne može zaustaviti. Luka je bila puna jedrenjaka i trgovaca pristiglih sa svih strana, sa svih obala Mediterana.

********

Atheras, Kefalonija 15. jul 1085. god

Na kraju, posle svega izgleda da ću da završim svoj život ovde. To sada postaje nepobitna činjenica. Ubija me paklena julska vrućina na ovom ostrvu, sunce i groznica zajedno. Moje stanje je sve teže. Ležim u ovom šatoru na plaži, gledam more i čekam moj trenutak. Mislio sam da će moja smrt biti nekako dostojanstvenija kako bi priličilo Spasitelju Rima, Vojvodi od Apulije i Kalabrije, utemeljivaču Kraljevstva Dve Sicilije, Papinoj desnoj ruci . Uvek sam se smatrao kraljem Južne Italije, i nemilosrdnom oštricom Hristovog mača protiv Vizantijske đubradi. Uvek sam pre bio za Papu nego za Svete Rimske Careve koji su izabrali Bosfor.

Kao da Bog želi da mi konačno pokaže moje pravo mesto sa svim mojim slabostima. Nikakva vajda od ovozemaljske slave. Imam sedamdeset godina. Umesto da sam starost proveo mirno na mom lepom imanju, ja sam krenuo sa stotinu pedeset brodova da ponovo osvojim Krf i Kefaloniju. Evo me sad ovde, umirem od groznice, zagledan u ovo smaragdno more. Nigde nisam video ovakvu boju. Oko mene je, do pre nekoliko trenutaka, bilo  mnoštvo ljudi, sluge, doktor, brodski sveštenik. Sve sam ih rasterao. Zatvaram oči i slušam talase kako jednolično rasipaju sitni pesak obale, iznova i iznova. Pokušavam da spavam.

Da li postoji usamljenije mesto od svetionika na strmoj litici ostrva? Mir i njegova usamljenost se mogu meriti sa manastirskim. Svetioničar se ovde ne razlikuje od monaha u svojoj asketskoj izolovanosti. Ovaj, u čijem podnožju upravo stojim, je napravljen hiljadu devetsto trinaeste. Godinu dana pre nesrećnog rata. Ispod kule svetionika nalazi se mala prizemna kućica, na osnovu njenih dimenzija zaključujem da ovde svetioničari nisu živeli sa porodicama već su se smenjivali kao stražari na straži. Sad sve izgleda  zapušteno, pusto i zaključano zarđalim katancima, savremena tehnologija i satelitska navigacija verovatno i svetionike potiskuje kao skupocene stavke u budžetima. Svetionici su javno dobro, osim usamljenosti predstavljaju i nadu. Pogotovo u nekom prošlom vremenu. Jedni označavaju mirne ulaze u luku a drugi opasne hridi i nepristupačne rtove. Toliko parafrazirana “svetlost u mraku”, nova nada u olujnoj i vetrovitoj večeri. Listajući po ko zna koji put Mediteranski brevijar Predraga Matvejevića, pronalazim pod njegovom odrednicom svetionika da svaki preživeli brodolmnik ima na zidu svoje sobe sliku svetionika kao neki vid amajlije.

Primećujem da nema galebova. Stojim zagledan u more, sa moje leve strane Kefalonija i Itaka izgledaju tako blizu, kao da se spajaju. Iz suvih stena izrasta neko mediteransko bilje sa ljubičastim cvetovima. Tek sad osećam miris antičke Grčke, kao da se upalio neki tajanstveni duhovni vremeplov. Glasni zrikavci u pozadini. Sa ovih strmih stena se, na kojima sad stojim, bacila antička pesnikinja Sapfo zbog neuzvraćene ljubavi, a samo ostrvo Lefkada je smatrano od strane novih istoričara kao prebivalište Afrodite, grčke boginje lepote. Zemlja bogova i maslina, to mi više ne zvuči kao otrcana fraza iz nekog jeftinog turističkog vodiča. Očekujem Odiseja i Argonaute da se pojave, da vidim bela jedra i da čujem sinhronzovane udare vesala o morsku površinu u ritmu Homerove metrike. Sve to traje vrlo kratko i već osećam kako se iluzija raspršuje isto kao i morska pena koja se razbija od hridi. More je prepuno jedrilica kojima odgovara ovaj vetar, u daljini vidim ogromne brodove za krstarenje pune bogatih engleza, i par skupocenih jahti koje pripadaju raznim biznismenima, novim i savremenim istaživačima Mediterana.

Kako li tek ovo zapušteno mesto izgleda zimi? Jedina konstanta na ovom mestu je smenjivanje godišnjih doba, smenivanje vremenskih prilika i prkošenje vremenu. Gledam podivljale talase kako se propinju i razbijaju o hridi u podnožju litice. Na licu osećam vetar. Sunce počinje da se spaja sa smaragdnim morem stvarajući fantastičan prizor. Kraj još jednog naizgled običnog dana prvi put doživljavam na jedan nov način. Mediteran.

Nisu sve ulice iste. Ja ih delim na brze i spore. Moja ulica, iako se nalazi u centru grada,  spada u one spore, po toj nekoj mojoj unutrašnjoj klasifikaciji. Kako samo vreme u njoj prolazi sporo. Preko puta mog ulaza na broju trideset i četiri nalazi se mala prizemna kućica sa zelenom metalnom kapijom koju je već dobro nagrizla rđa. Na pločniku ispred uvek dremaju dve lutalice. Mužjak i ženka.  Ja sam im dao nadimak Boni i Klajd. Klajd je sav u ožiljcima, pravi čuvar. Ne samo zelene kapije nego i čitave ulice. Njega vidim prvo svako jutro kad krećem na posao bez obzira na godišnje doba. Kao da mi klimne glavom i svojim pogledom kaže – Sigurno je! Možeš da nastaviš dalje u novi dan!

Napravim desetak koraka, pa sa leve strane pozdravim dvojicu radnika prodavnice kancelarijskog pribora. Oni nose plave kombinezone i puše ispred ulaza. Verovatno je unutra zabranjeno pušenje. Ponedeljkom ujutro se kombinezoni sijaju, dok su već petkom prljavi i izgužvani. Petkom i njihova lica izgledaju prljava i izgužvana. Njih zovem Levi i Desni. Uvek, već godinama ujutro stoje na istim mestima i puše svoje cigare. Tu odmah je prolaz koji vodi na parking iza zgrade. U tom malom pasažu se desilo i jedno nerazjašnjeno ubistvo. Prava ulica mora da ima bar jedno nerazjašnjeno ubistvo.

Sa desne strane nalazi se jedno lepo dvorište u kome se sa pogledom na ulicu nalazi stara trafika u kojoj su se izrađivali ključevi a koja već dugo one radi. Trafika je baš uredna. Unutra, uramljeno na zidu stoji nečitko majstorsko pismo, pored kalendara iz hiljadu devetsto osamdeset devete. Zatim reklame čuvenih firmi za izradu ključeva Elzett, Silca, Titan. Ono što mi privuče posebnu pažnju je mali vrtni patuljak koji stoji u izlogu. Gde li je stari majstor? Da li je uopšte živ? U žardinjeri spava veliki mačor, crno beli. Na metalnoj ogradi su navarene lastavice ima ih sigurno dvadestak.

Kuća u kojoj se nalazi advokatska komora ima lepu staru nadstrešnicu ispred ulaza. Ta nadsteršnica svakom prolazniku mora da privuče pažnju. Pravljena je od metalnih ramova, bez oštrih uglova, u kojima se nalazi belo matirano staklo. Izgleda tako starinski. Iznad nje su napravili neku novu nadstrešnicu, običnu, da bi ovu staru i lepu zaštitili od propadanja. U liniji pogleda iza advokatske komore vidi se zvonik i kupola Saborne crkve. Pre par godina sa ovog istog mesta sam gledao crkvu u plamenu. Na prozoru prizemne kuće glave naslonjene na sims i oborenih ušiju pozdravlja me još jedan pas. Njemu nikako da dam ime. Na putu za posao skrećem desno u Prijezdinu, ali to je već posebna priča.

Tamo gde kupujem pecivo za doručak srećem Borka, on je neki pra-pra unuk Učitelj Tase. Kakva slučajnost da ga baš danas sretnem. Borko inače radi u prodavnici patika i sportske opreme i odlično peca skobalje.

Zaboravio sam da vam kažem da su jedine dve pametne stvari koje sam uradio prošle godine vraćanje dvema mojim starim strastima, čitanju knjiga i skijanju.

* Atanasije Petrović, Učitelj Tasa je bio prvi niški učitelj. Knjaz Miloš je poslao u Niš, po zahtevu bogatih niških trgovaca, svog ličnog pisara Spirdona Jovanovića da napravi svetovnu školu. Škola je trebala da se razlikuje od crkvenih u kojima su se učili budući sveštenici. Svestrano obrazovani Spiridon je organizovao modernu školu sa sadržajem po ugledu na škole u kneževini. Spridonov moderni pristup se nije sviđao vladici i konzervatnom delu sveštenstva tako je  knežev pisar bio dva puta proterivan iz Niša i sa svoje humanstičke i prosvetiteljske misije. Pošto se broj đaka stalno povećavao Spiridon Jovanović je u dogovoru sa vladikom proizveo u učitelja svog najtalentovanijeg đaka Atanasija Tasu Petrovića. Imao je samo 17 godina. Atanasije je vešto balansirao sa turskim vlastima i bio je glavni promoter modernih i naprednih ideja. Čitav svoj život je posvetio obrazovanju i isticanju potrebe za obrazovanjem. Borba protiv kako je i sam jednom rekao „mraka neznanja”.

Jedino me skijanje i ribolov mogu naterati da ustanem mnogo rano kako bih uhvatio autobus. Kraj je marta, kraj je sezone ali snega još ima. Bilo je još zainteresovanih za odlazak te nedelje ali na kraju sam, kao i uvek, ostao sam. Kupio sam kartu, napravio sendviče i čekao zoru.

Koliko loših stvari koje se dešavaju lančano mogu da odgovore čoveka da odustane od svoje zamisli? Pravimo pauzu u Kalni, malom rudarskom mestu u podnožju Stare planine. Vođa puta javlja kako je na jednom delu staze četverosed u kvaru, a na drugom delu staze je  republičko takmičenje i kako nema ništa od skijanja. Svi moji saputnici su nervozni i razočarani, neki čak i psuju. Pokušavam da ostanem smiren. Moram iskoristiti dan. Ako nema skijanja prošetaću se malo, razgledati, napraviti par fotografija, ispitati  šank u planinarskom domu.

Lanac loših događaja se nastavlja, zbog snega autobus ne može da nas izvuče do planinarskog doma i staze, moraćemo ići pešice tri kilometra. Stavljam skije na ramena, ranac je već na leđima. Krećem prvi sa jednim starim planinarom koji već godinama dolazi ovde i poznaje Staru planinu kao svoj džep. Lep je sunčan dan, vidim stene Babinog zuba u svom svojem sjaju. Čudi me što na ovoj visini nema crnogorične šume, put se spušta naniže i skreće na desno. Ulazimo u šumu, čuje se zvuk vetra kroz krošnje. Hladno je dosta.

- Da li je ovde hladno zbog bukvi ili bukve rastu samo tamo gde je mnogo hladno?- šaljivo postavlja pitanje čika Obren. To ga kopka već trideset godina. Bukve i hladnoća idu zajedno, to je sigurno.

Kad sam stigao do plainarskog doma javili su mi da staza ipak radi. Odmah sam kupio kartu za žičaru i prvi stigao. Od planinarskog doma se pešeči jedno kilometar do staze. Ipak se trud isplatio.

Znam da nema načina da opišem duhovnu satisfakciju koju osećam ovde na vrhu: Vedro je, vidim i Suvu planinu i Ozren. Ono u daljini je Kopaonik. Okrećem pogled i gledam Midžor, tu je ispred mene, dostojanstven i sav pod snegom. Blagi nagibi i padine, nema oštrih alpskih ivica i stena koje bi neko očekivao da ima najveći vrh jedne zemlje.

  Sad preostaje skijanje. Prepuštanje brzini i kontrola brzine. Čovek sam sa sobom i sa svojim veštinama koje stalno usavršava. Zbog toga sam i došao ovde.

Svratio sam do pošte. Treba da preuzmem poklon koji mi je stigao uz broj National Geographica koji kao pretplatnik dobijam svaki mesec. U pošti je veliki red, zaboravio sam da je danas bila penzija i da je pošta okupirana sedim glavama. Žurim na posao i pomalo sam nervozan. Stojeći u redu čujem neke vandredne mere koje bi dede, koje stoje iza mene, preduzele u srbijanskoj politici. Letele bi čak i neke glave, pa zatim kako je ovom unuk kreten jer sedi po čitav dan uz kompjuter a ne igra fudbal kao njegov pradeda. Muziku koju sluša unuk ne sme ni da pomene jer takvu muziku mogu da slušaju samo narkomani i totalni idioti. Baš jedan lep sukob generacija. Da li će deda da napravi čoveka od svog sajber unuka.

Čovek ispred mene razgovara sa prijateljem, terao je sina da uči, da završava fakultet. Sin mu je sad taksista koji radi isključivo noćnu smenu. Žali se. Službenica za šalterom mu daje ček. Kad se odbije račun za telefon ovaj čovek prima osam hiljada dinara za ovaj mesec. To ispada 266.667 dinara dnevno ako uzmem da mesec ima trideset dana. Kako je teška njegova granica preživljavanja. Glavno pitanje je da li je uopsšte moguće preživeti i u kojoj formi.

Ovo lepo proletnje jutro koje sam ostavio jutros ispred pošte se istopilo. Kao da sam nokautiran. Pored ovog čoveka me je sramota i da podignem moj NG poklon. Dok potpisujem formular, prilazi mi Rom sa nalogom za plaćanje. Moli me da mu popunim nalog jer je on nepismen. Vadi kutiju cigareta a između providnog najloskog omotača i kartona paklice stoji papirić sa brojem tekućeg računa. Ovaj put iznos je pet hiljada dinara. Toliko iznosi socijalna pomoć za mog nepismenog sugrađanina. Pitam ga šta će da se desi ako izgubi paklicu, kako će ponovo saznati broj svog računa. On me gleda kao da me ne razume.

Izlazim iz pošte prelazim Trg Avijatačara i krećem prema poslu. Tu se na uglu nalazi crvena trafika Narodne lutrije. Primetio sam da je ispred ove trafike uvek mali red. U redu vidim onog čoveka od malopre, koji stajao ispred mene u pošti. Lice mu je dostojanstveno kao da ga čeka siguran dobitak. Sedmica na lotou, Bingo, Srpski san - 1000 evra mesečno, 50 000 evra instant srećka i još mnogo šarenih imena izlepljenih po izlogu trafike koja mame prolaznike. Koliko će para ovaj čovek da potroši na srećke? Da li je sve nade položio na komadić kartona koji kad zagrebe može da mu omogući dostojanstvo u starosti.

Padam u iskušenje da i ja stanem. Možda je danas i moj srećan dan, možda se danas sve menja na bolje. Težina saznanja da sam uzalud završio fakultet jer to nema veze sa poslom kojim se bavim može biti vrlo lako poništena materijalnim dobitkom. Ipak se držim do moje filozofije vezane za Sreću, dobro ste primetili da sam napisao sa velikim s, da ukoliko je danas moj srećan dan ne moram da dobijem na lutriji. Čudo može da se desi i na neki drugi način. Iznenadni poziv HR menadžera neke kompanije u kojoj su velike plate i koji su slučajno našli moj CV na netu. Verovatnoća je tu negde ista, možda čak i bolja. Sreća jednostavno mora da se desi. Danas, možda sutra, za mesec dana, a možda neko bude srećan ako mu se ne desi nikada. Verovanje je čudo. Fortuna je jedna od prvih boginja, paganski duh se nekako provukao. Imam utisak da je Novac vrhovno božanstvo.

Kuća

To je baš stara kuća, napravljena je hiljadu devetsto dvadeset devete. Ta kuća na seoskom imanju mi je posebno značila. Veliko i prostrano dvorište je bilo u hladovini dve velike i stare lipe. Sećanja iz najranijeg detinjstva su uvek nekako vezana za to dvorište, za ogromne krošnje lipa koje su mogle da se vide sa par kilometara udaljenosti. Sećam se slike oca u hladovini lipa kako prži ribu u tiganju koji stoji na dve položene cigle. To su mi neka najranija sećanja.

Onda je stigao rat. Pa je i on prošao i protutnjao. Mi smo morali smo da odemo. Kuća je dobila nove stanare koji su opet napustili svoj dom iz istih razloga kao i mi. Prvo što su radili je bilo da poseku obe lipe. Pokušavam da ih opravdam, trebalo im je možda za drva, da imaju čim da se greju preko zime. Ogrev je skup, a nemaština je. Lipa je slabo drvo za grejanje, nema kaloričnu vrednost. Da li su morali da ih poseku?

U kuću je posle došla porodica iz  Srebrenice. Jedna velika porodica. Samo žene i deca. Muškaraca nije bilo. Baba ih je pustila da žive tu.

Pada kiša danima. Baba dolazi da obiđe kuću. Trava je natopljena vodom kao i zemlja. Gleda kakvo je stanje, i gleda bosonogo dete koje drži mlada majka u naručju. Daje joj dvadeset maraka, da kupi cipele za zimu koja stiže. Kiriju im ne traži nikakvu. Samo da čuvaju stvari.

Zamišljam moju dobrodržeću baku sa kišobranom, heroja prošlog rata,  kako daje dvadeset maraka zbunjenoj ženi. Verovatno misli na mene kako negde u tuđini živim kao podstanar. Baba i sad ima Lenjinovu sliku u spavaćoj sobi. 'Iste šanse za sve, da svi imaju pravo na školovanje, za to smo se borili' - često mi je govorila .

Jednom, desetak godina posle, na sasvim slučajnom i nenamernom putovanju prolazio sam pored kuće. Okrenuo sam glavu jer nisam hteo da vidim kako izgleda bez lipa. Bio sam u autobusu, samo je jedna žena primetila kako sam prebledeo i kako sam se ukočio. Gledao sam kroz prozor, koji na sreću bio okrenut na drugu stranu i pravio sam se da razmišljam o nečemu bitnom. Nisam želeo da skrnavim sećanje na nešto lepo.

I od tad je već prošlo dosta vremena. Obaveštavaju nas da je kuća stavljena pod zaštitu države kao primer ahitekture bosanskih srba. Tamo je inače svaka nacija imala svoju arhitekturu. Nekima je se kiša slivala na dve a nekima na četiri vode. I izgleda da je to nekome bilo bitno.

Barka seče talase. Ko bi rekao da na jezeru mogu da budu ovakvi talasi. Koristeći stari moreplovački trik, pramac sam okrenuo direktno prema talasima kako bi umanjio ljuljanje i povećao stabilnost. Kad vidim ovakvo crno nebo iznad mene uvek se setim najpesimističkijih stihova u našoj poeziji “Nadamnom je nebo zatvoreno ne prima ni plača ni molitve”. Da li je Gorski Vijenac legalizacija etničkog čišćenja. Da li mudar čovek sme da preslika istorijsko-politički koncept iz devetnaestog veka na kraj dvadesetog. Da li su mere iste? Očigledno da nisu. Moram da prekinem ovo razmišljanje i da koncentraciju usresredim na bezbrižan povratak u Zaliv.

I tako barka seče talase. Samo da stignem, a da ne pokisnem. Valjda ne tražim mnogo. Ovakve letnje oluje su samo test graditeljskih sposobnosti. Nadam se da mi ovo prilikom vetar neće odneti krov sa kuće. Imam još sigurno petneastek minuta vožnje. Ne smem ni da vozim brzo jer je voda nanela neke balvane i stabla. Najgora su ona koja su potonula i natpila se vodom u uspravnom položaju kao u prirodi. Sad zamislite kad sa punim gasom naletite na stablo koje viri deset santimetara iznad vode, a potopljeno je dva tri metra ispod vode, Mrak lagano pada i sve se slabije vidi. Osetim udar, motor se gasi i kiša u tom trenutku počinje da pada. Ima i nekog grada. Sve to praćeno i jakim veterom. Opa evo udari i prvi grom u borovu šumu na brežuljku sa leve strane. To je priroda. Grom uvek udara u isto drvo, taj jadni i usamljeni bor na vrhu koji je strčao više nego što treba. Prirodni zakoni uvek sve nekako poravnaju i izjednače. Odjednom osetim kako se barka zatrese i kako se motor ugasi.  Pokusavam da upalim motor, ali vidim da stojim u mestu. Pukla je 'kajla' - osigurač propelera. Moraću da veslam, na sreću nemam još puno. Vetar je sve jači i ovaj grad počinje da me boli kako udara u moje telo.

Posle deset minuta sve se smiri, kao da je samo ivica oluje prešla iznad mene. Kako li je bilo tek ispod centralnog dela. I sunce progreja malo, ja se lepo privežem uz bor koji kao da raste iz samog kamena. Iznad mene je velika litica. Ja lepo rasklopim štap stavim mamac podesim dubinu za plovak i idemo jovo-nanovo.

Ponovo puštam u plejeru Otisa Reddinga. Ako je Elvis nazvan King, a Isaac Hayes  Black Moses kako je ispravno nazvati Otisa? 'Hard to handle' se stalno vrti. Imao je samo dvadeset i šest godina kad je umro. Sećam se slike iz nekog dokumentarca kako izvlače avion sa velikom dizalicom iz Monona jezera u Wisconsinu. Tog hladnog decembarsko popodneva srušio se avion, njegovo telo je pronađeno tek dan kasnije. Preživeo je samo jedan čovek inače član benda Bar-Keys. Uzroci nesreće nisu nikada precizno utvrđeni.

Sittin on the Dock of the Bay je snimio samo tri dana pre smrti. Tu pesmu je smatrao nezavršenom pa je jednu strofu onako veselo i neobavezno odzviždao. Ta pesma mi se uvek mota po glavi dok gledam zalazak sunca u Zalivu. Nekako je bezbrižna i prijatna u ovim trenucima dokolice.

Sittin' in the mornin' sun

I'll be sittin' when the evenin' come

Watching the ships roll in

And then I watch 'em roll away again, yeah

I'm sittin' on the dock of the bay

Watching the tide roll away

Ooo, I'm just sittin' on the dock of the bay

Wastin' time

I left my home in Georgia

Headed for the 'Frisco bay

'Cause I've had nothing to live for

And look like nothin's gonna come my way

So I'm just gonna sit on the dock of the bay

Watching the tide roll away

Ooo, I'm sittin' on the dock of the bay

Wastin' time

Look like nothing's gonna change

Everything still remains the same

I can't do what ten people tell me to do

So I guess I'll remain the same, yes

Sittin' here resting my bones

And this loneliness won't leave me alone

It's two thousand miles I roamed

Just to make this dock my home

Now, I'm just gonna sit at the dock of the bay

Watching the tide roll away

Oooo-wee, sittin' on the dock of the bay

Wastin' time

(whistle)

* ova priča je iz mog serijala Fenomeni pop kulture.

Mislim da su svi ekspres restorani u neku ruku isti. Razlikuju se samo po vrsti hrane koja se u njima služi i po vrsti muzike koja se u njima sluša. Sve ostalo je isto. Kasirka je u kasnim četrdsetim, sa besprekornom frizurom i napadno našminkana. Čim nema novih mušterija seda za svoj sto koji se nalazi pored kase i okreće naopako svesku u kojoj se upisuju primljene narudžbine za torte i kolače i upisuje nešto, računa na kalkulatoru. Kao da pravi neku svoju ličnu računicu, neki svoj lični popis.

Narandžasti stoljnak sa velikom belom salvetom, slanik sa dve posude, jedna za so druga za biber, a između leži par masnih čačkalica. Jedem pasulj sa kupus salatom i ljutom papričicom. Ne žurim, jedem polako. Prvo što upada u oči je raznolikost svih nas koji u njemu sada jedemo. Šta je nateralo da svrati u restoran ovog pedestogodišnjaka u odelu, sa kravatom i sa lepom kožnom torbom kakve običo nose advokati. Da li je danas poslom bio u ovom gradu pa je svratio da na brzinu pojede nešto? Možda mu je žena negde otišla a on ne ume sam da spremi ništa. Jednostavno se nekako ne uklapa ovde.

Za stolom pored mene dvojica građevinskih radnika jedu duple porcije. Pitate se kako znam da su građevinski radnici? Rade od ujutro do uveče. Mali, zdepasti pričaju sa teškim akcentom. U jednoj ruci drži četvrtinu hleba a u drugoj kašiku kojom jedu. Kakve samo ručerde imaju, zidarske. Ne daj Bože da im se čovek zameri. Za drugim stolom sede i jedu mućkalicu neki hrvati, zaključujem po naglasku. Otkud oni ovde. Poslom ili su došli da posete rodbinu. Da su kod rodbine valjda bi jeli kod njih. Uvek osoblje restorana vodi računa o jednom bogalju koga često viđam u kraju. On ima oko šesdeset godina, nosi kariranu košulju zakopčanu do grla i pleteni pulover. Sad kad je zima on ima šal umotan u jednostavan čvor. Uvek sedi za stolovima pored vitrine u kojoj su izložena jela. Gleda u staklenu vitrinu u kojoj je voda malo kondezovala od toplote jela. Da li je hipnotisan musakom i podvarkom ili kapljicama vodne pare pretvorene u tečnost koja se sliva niz zid vitrine? Leđima mi je okrenut pokisli policajac.

Druga stvar je muzika koja ide sa radija. Previše banalna folk muzika sa dominatnim uticajem Azije. Ali jedna posebno zanimljiva stvar kod te muzike, koja inače nema ni jednu estetsku komponentu, jeste predvidljivost teksta pesama. To mi je omiljena igra u ekspres restoranu, može se igrati i u autobusu na međugradskoj liniji. Jednostavno treba pogoditi sledeću reč u tekstu na osnovu rime. Kad čovek uđe u štos može imati i stoprocentan rezultat.

Izlazim iz restorana sa mirisom uprženog brašna, ulja i aleve paprike koji se uvukao u moju odeću. Već pada mrak, automobili su upalili farove. Grad polako ulazi u veče. Okrećem se još jedanput ka staklenom izlogu mog ekspres restorana, već su stigli neki novi ljudi da pojedu svoje kuvano jelo. Počinje da pada kiša.

            Sve se tu vrti oko ribolova. Svako može da priča šta hoće, ali tako je. Apsloutna posvećenost pecanju. Često dođu dani kad riba ne radi u Zalivu, ponekad i  po par vezanih dana. To su tužni dani za svakog od nas i tad moramo da odlazimo čamcima izvan Zaliva i da pecamo na drugim mestima. Upravo sada su takvi dani.

Probudio sam se kasnije nego inače za pecanje. Slabo sam spavao, čitao sam do kasno i nešto me i stomak mučio. Čujem zvuke motora. Boža i Rajko su poranili, pa su već otišli da ribolovačku sreću pronađu izvan Zaliva i sad se vraćaju. Onako sanjiv, brzo se obučem izađem na moju drvenu terasu i već čujem čika Božu kako dovikuje sa svoje terase na drugoj strani Zaliva kritikujući me: 'Ne može se i naspavati i napecati'. Oduvek sam razmišljao da li bi se mogla napraviti najkraća rečenica u kojoj bi se objasnila suština života. Ova Božina mi zvuči baš dobro, onako, spartanska baš. Izborom reči izbegava da bude opšte mesto.

            Ispod velikog oraha čika Boža je napravio lep drveni sto od balvana. Za goste, kako bi  on rekao. Sedimo čika Rajko, on i ja. Ispred nas limeni tanjiri i čašice sa rakijom, paradajz salata sa dosta luka, a na sredini stola veliki tanjir sa sveže isprženim ploticama, jutros ulovljenim. Boža napravi neku posebnu smesu za pohovanje. Uvalja ih u vegetu i alevu i kukuruzno brašno. Ono što je kod mene uvek izazivalo  poštovanje je čika Božino preziranje modenih stvari i tehnologije. Već je postala čuvena njegova izreka da “kod mene mobilni neće nikada zazvoniti”. Kod njega je sve 'na drva'. On ima malo natkriveno ognjište, na kom uvek tinja mali plamen i koji se, po potrebi, pojača dodavanjem novog suvog drveta.  Riba je pečena u njegovoj “tavi”. U pitanju je stari tiganj za koji bi se posebnom hemijskom analizom moglo utvrditi da je nekada bio tamnoplav, a sada je obgoreo od plamena. On još dodatno nožem zareže na ribi po jedan dubok rez, na svaka dva milimetra, da bi izgorele sitne kosti. Preukusno baš. Pričamo o svemu i svačemu.

            'Evo, sedimo ovde nas trojica i doručkujemo. Ja sam iz Hrvatske, nasilno sam preseljen u Novi Sad, ali sam sad i u Zalivu. Rajko je iz Niša, ali ga je život doveo u ovo malo mesto pre trideset godina, a ti si, sine, rodom iz sarajevskog kraja, ali si i ti sticajem ratnih okolnosti u Nišu.  Sad sedimo ovde u Zalivu i možemo se samo smejati slučajnostima koje su nas spojile da baš sada doručkujemo zajedno. Možda se možemo i smejati nesrećnom ratu koji je glavni krivac za svo ovo ispretumbavanje.

Moj život je, sine, sada u laganoj silaznoj putanji. Uspeo sam da u životu steknem nešto i da svojim radom sebe obezbedim koliko-toliko materijalno. Imao sam i vikendicu na ostrvu, blizu plaže. Stekao sam bio svašta i dosta sam izgubio. Ali, sada, kad se pitam šta je bitno, šta je važno, šta se pamti? To su ovi trenuci. Trenuci duhovnog mira i savršenstva. Jedemo ribu koju smo upecali jutros, pili smo rakiju a sad pijemo po čašu ovog dobrog domaćeg vina. Sedimo na ovoj maloj uzvisini, u hladu oraha i uživamo u ovom prelepom pogledu na Zaliv. Lepo i sunčano letnje jutro, sa svim što ga prati. To se pamti, sine, čitav život, to je ono što ostaje. Gledaj da napraviš ovakvih trenutaka što više možeš'.

            Razgovor se nastavlja. Mozak mi radi sto na sat. Razmišljam o svemu što sam čuo. Da li je moguć život izvan svakodnevnice? Da li je moguće da čovek radi naporno šest meseci pa da šest meseci bude bezbrižan u Zalivu. Ovde nisam podstanar stvarnog života, ovde ne primam prosečnu platu i ne radim subotom.

    Rano je ujutro, ni sunce još nije izašlo kako treba. Ustao sam ranije da pecam. Hladno je, gledam izmaglicu koja nastaje hlađenjem vode. Svedok sam još jednog običnog prirodnog procesa kome ranije nisam prisustvovao: stvaranja oblaka. Nekako je zlokobna izmaglica koja prekriva čitavo jezero i polako se diže ka visini. Valjda zato što je još mrak i što, valjda, još samo u prirodi postoje stvari koje su u isto vreme i strašne i veličanstvene.
   Vidim neku malu pticu na balvanu koji pluta prekoputa. Počinje iznenada da peva i da skakuće po deblu. Čujem iz šume i odgovor, pojavljuje se druga ptica iste vrste. Posle kratkotrajnog razgovaranja izgledalo je kao da su se nešto dogovorile. Počinju igru. Letenje, preletanje, skakutanje po granama. Čitava njihova igra je praćena zvucima njihove komunikacije. Kakvo sjajno buđenje!-kažem sebi.
    Po nekim filozofima religije ptice su primer veličanstvenosti Božije promisli. Bog im je dao sve što im je potrebno. Naizgled krhke i nežne. Poseduju dovoljnu inteligenciju da vrlo lako nađu hranu, dovoljno su oprezne. Uvek se nekako snađu, izguraju i hladno vreme i oluju. Najsimpatičnije je što se sporazumevaju pevanjem. Žive igrajući a pričaju pevajući.
    Sledeće jutro na mojoj drvenoj terasi vidim malu senicu, ona je inače veličine kao naš gradski vrabac, junak trotoara. Jede zrnca kuvane pšenice koja su ostala od mog pecanja. Mene se ne boji. Odjednom se na grani divlje kruške, tu levo, pojavi i druga senica. Poče da peva i igra ponovo krenu. Čak mi u jednom trenutku sleti nakratko na rame. U tom trenutku je pala odluka. Uzimam moju kutiju sa alatom. Iza kuće imam neke stare daske i ostatke građe. Za pola sata napravio sam moju prvu kućicu za ptice. Nije baš nešto lepa, nisam ni ja neki majstor!
     Prva kućica je jako važna, jer ako se ne napravi dobro ptice neće doći i od igre nema ništa. Mora da bude otvorena sa obe strane, kako bi ptica imala osećaj sigurnosti i uvek mogla da pobegne. To je neophodno za sticanje poverenja. Kad se probije led ostale kućice mogu da se prave zatvorene sa tri strane, onakve kakve znamo iz filmova. Naravno da mi je savete za prvu kućicu dao najveći poznavalac života u Zalivu, a i šire- Čika Boža. I tako sad mogu da kažem da se između ostalih podela može napraviti i podela na one koji su napravili kućicu za ptice i na one koji nisu. Bilo bi lepo da postoji, a možda negde i postoji zanimanje Dizajner kućica za ptice ili već tako nešto.
     Posle par dana stigao je još jedan par senica. Poprilična je gužva. Čak sam i primetio da se i prva senica znatno ugojila od izobilja hrane. Nije strašno, važno je da igra još traje i da sam ja, na neki lep način, postao deo nje.
   Nekoliko nedelja kasnije zatekao sam se slučajno na nekom koncertu. Džez kvintet je na otvorenoj bini. Sviraju odlično, svi uživaju. Posmatram solistu trubača, čoveka u godinama, sede glave, kako zatvorenih očiju svira sa osmehom. Posmatram njega, posmatram publiku kad odjednom dunu iznenadni letnji povetrac, razleteše se note sa muzičarevih stalaka u koje su gledali. Svi se na kratak, jedva vidljiv delić vremena zbuniše ali sve kreće dalje, bez zaustavljanja. Gledam sve i ponovo osećam igru, ali na neki sasvim novi način od onoga koji sam osetio u Zalivu. Nastavlja se i dalje.

Na odmoru sam. Razmišljam o Srbiji iz Bosne, čitam Bertranda Rasela i oduševljavam se. Očigledno je moguća predvidljivost istorije.

           'Opšte uzevši, značajne civilizacije počinju krutim i do sitnica razrađenim sistemom koji postepeno postaje blaži i dovodi, na određenom stepenu do rađanja brilijantnih genija, dok ono što je dobro u staroj tradiciji i dalje postoji, a zlo, nerazdvojni deo njene propasti, još nije uspelo da se razvije. Ali kako se zlo širi, ono vodi u anarhiju, a dotle neizbežno do nove tiranije, stavarajući novi sintezu koja čuva dogmatski sistem. Liberalistička doktrina je pokušaj bekstva iz ove beskrajne oscilacije. Sušina liberalizma je pokušaj da se uspostavi društveni poredak koji se ne bi zasnivao na iracionalnom učenju i koji bi obezbedio stabilnost, a da ne uvodi više ograničenja nego što je nužno da bi se zajednica očuvala. Da li takav pokušaj može da uspe odlučiće samo budućnost. '

Svaki običan poznavalac filma će znati o čemu se radi. Sand & sandals je naziv holivudskog žanra karakterističnog za pedesete i šezdesete godine. Pesak i sandale, filmovi zlatnog doba holivuda. Bazirani na istorijskim događajima vezanim za staru Grčku, za rimska osvajanja i sve ono što je pratilo ta osvajanja. Drugi deo je okrenut ekranizaciji biblijskih priča. Svi se sećamo Čarlton Hestona kao Jude ben Hura. Kirk Daglasa kao Spartaka, Marlon Branda kao Marka Antonija. Uvek sam voleo da gledam te filmove. Postati građanin Rima, kakav li je to osećaj tek bio? Verovatno isti kao kad se dobije zeleni karton za Ameriku. Nekako potajno sam se nadao da bi i Phantom Menace mogao da se uklopi u taj žanr bar zbog peska na Tatuinu.

Jednog letnjeg popodneva sedeći u elitnoj kafani Dukat, primetio sam kod jednog gosta vrlo čudan način oblačenja, koji sam jednostavno nazvao Čape i Sandale. Čapeje naravno od čarapa. Gost je izgledao obično obučen osim jednog detalja, nosio je čarape i sandale. Nikako nisam sebi mogao da objasnim goščev postupak u oblačenju. Šta je tu poenta, čape i sandale. Da li mu je možda hladno? Vrućina, ali ipak tu su sandale pa će malo napaćene noge da se luftiraju. Da li je u pitanju neki strah da mu ne izgore nožni prsti od julskog sunca? Ili je to možda odraz njegovog pogleda na svet, njegovih shvatanja? Neki znak njegovog protesta. Modni fenomen?

Previše pitanja. Pa onda kažem sebi, brate, čovek koji nosi čape i sandale, bez obzira na godište, može da bude samo totalni kreten. Rekoh to sebi gledajući moje nožne prste koji vire iz mojih novih Timberland sandala. Juče sam ih uzeo na jednom vrlo povoljnom letnjem sniženju i koji kao da odobravaju sve ove moje tvrdnje.

           Elvis Presley je još mnogo davno postao ikona pop kulture. Uvek sam voleo da slušam njegovu muziku. Za ovaj odmor sam napunio memorijsku karticu sa petsto dvanaest megabajta Kinga i krenuo sam u Zaliv. Mislim da svaki pravi Kingov fan razmišlja na isti način - Ako budem mnogo i do iznemglosti slušao Kinga one će mi se prikazati u plavičastom oblaku dima, kao u filmu Mistery train i pokušati da mi prenese neku poruku.

            I tako ja sedim sam na mojoj drvenoj terasi, pecam noću, stavio sam slušalice u uši. Prelepa je mesečina, slušam Blue Moon Over Kentucky i oči mi se sklapaju, odjednom onako sanjiv vidim Kinga kako lebdi iznad jezera u plavim antilopskim cipelama, sav sija i nije u onom svom klasičnom odelu nego nekako kao da je i on pošao na pecanje, gledamo se tako par sekundi i kao da hoće nešto da mi kaže i odjednom čujem zvuk padanja plastične flaše, puh je stigao i počeo je da vršlja po stolu. Vratim pogled i King je nestao. Izgleda da se i meni to desilo. Prikazao mi se King. Osećaj je fenomenalan, ranije sam čitao u klingonskoj mitologiji o sličnom fenomenu. Samo onaj ko bude iskreno verovao može prizvati Kahlessa čuvenog klingonskog ujedinitelja.

Neka senka sumnje mi kaže da je Elvis još živ. Da je King jednostavno morao da se povuče. Da sad radi na nekoj benzinskoj pumpi u Viskonsinu, jednostavno je napravio masku smrti da bi pokušao da se vrati u normalan život.

            Kakavo bi bilo Kingovo ribolovačko odelo, verovatno kombinacija njegovog odela sa maskirnim elementima? Sećam se noći pred polazak u vojsku. Pomalo nervozan  spremam se za spavanje a mlađi brat mi kaže - ne brini se ništa Siniša, kad je King mogao da služi vojsku Ninbergu moći ćeš i ti. Znam da mi je taj bratov savet dao neku čudnu snagu sa kojom sam lakše i smirenije preturio prve soldatske dane.

            Ja sam se verovatno od umora uspavao i sanjao Kinga, ali bitno je da se prikazao i to baš meni i to baš ovde u Zalivu.

• ova priča je iz mog serijala Fenomeni pop kulture
• http://en.wikipedia.org/wiki/Kahless

Postavio sam sebi pitanje šta je suština godišnjeg odmora? Šta je to što moram učiniti da bi se osećao spokojno. Moram skloniti sat, moram se otarasiti te grozne naprave. Treba da mi ruka pocrni od sunca na mestu gde nosim sat - to bi bila moja definicija savršenog godišnjeg odmora. Da li ja to mogu da učinim, čovek koji nikada nije zakasnio i koji svugde stiže pre vremena? Ako ne probam nikad nećemo saznati.

I tako sam prvog dana po dolasku u Zaliv sat stavio u fioku. Poznajem strane sveta, orjentisaću se po kretanju Sunca, pa ćemo da vidimo šta će da ispadne. Kako sam se samo brzo naučio. Satnica bi izgledala ovako, svitanje je oko pola četiri, sledeći trenutak koji sam postavio kao «prolazno vreme» je kad Sunce dođe imeđu velikog bora i divlje kruške, tada mi terasa bude baš osunčana, pa opet ide iza krošnje i opet uživam u hladovini. Od jedan pa do zalaska terasa je stalno izložena suncu. Kad padne mrak, obično oko pola deset niz granu divlje kruške pa sve do moje terase spušta se puh. Puh, dobro sam rekao, niste čuli za puha. On je najtačniji šumski stanovnik, mada ih ja ne poznajem puno. Puh dođe i pojede malo hleba što mu ostavim, pojede par divljih krušaka, a ogrizke baca na moju drvenu terasu. Važno je napomenuti da male divlje kruške drži sa prednjim šapama i jede stojećki kao čovek. Neiskusnim ljudima puh može pripremiti svakakve pakosti, ali to je tema jedne sasvim drugačije priče. Pošto se nahrani i sve ispretumba puh polako i triumfalno pređe preko krova moje kućice i ode dalje u šumu. Ja ostajem sam. Pecam i gledam zvezde. Očekujem ribu života svakog trenutka. Ja i šaran, glupo je da kažem da je toj moj najveći neprijatelj, ali cilj jeste.

Ne može svako da peca šarana. Tu čudljivu i preopreznu ribu. Plaši se i najmanjeg zvuka ili vibracije prouzrokavane nepažljivim ribolovcem. Zato ga je najbolje pecati noću. Čim se zađe u noć, zaliv postaje sasvim drugo mesto. Upalim svetlo u mojoj plinskoj lampi, ali stavim jednu drvenu dasku da bi svetlost bila zamaskirana i da ne obasjavala površinu jezera. Potrebno je što duže ostati budan. Posmatram štapove i osluškujem. Nadamnom je vedro julsko nebo prepuno zvezda. Kao i u svim dualističkim podelama, ljudi se mogu podeliti na one koje zvezdano nebo ne može da ostavi ravnodušnim i na one druge.

Kad sam se pakovao stripove za čitanje u slobodnom vremenu, uzeo sam sa police očevu knjigu Astronomija-vodič po noćnom nebu. Nema veće radosti kad od jedne skupine svetlih tačkica nabacanih na nebu čovek počne da uviđa vezu. Počinju da se rađaju sazvežđa, kojima je neko dao imena mnogo davno. Tu su Velika kola, Mala kola, Kasiopeja. Posebno sam bio srećan kad sam uočio Denebulu, jer je doktor na prvom Enterprajzu bio Denobulanac, Dr.Flox. Uzimam očev stari dvogled i pratim uputstva iz atlasa noćnog neba. Uvek kad sam loše raspoložen setim se tog pogleda i prostranstva, osećam se kao zrnce kosmičke prašine u odnosu na prostranstva koja gledam, pa mi tako i moji životni problemi izgledaju sitniji. Gledam te svetle tačke i setim se kako su Rimljani verovali da su to u stvari rupe ne nebeskoj sferi, kroz koje prolazi božanska svetlost. Čisto da vidimo neki znak božanske prisutnosti. Po njima su bile udaljene nešto više od sto kilometara. Koliko se samo pomerilo shvatanje beskonačnosti danas. Baš sam počeo da filozofiram.

Osim svemira imam jezivo strahopoštovanje prema još dve stvari, prema dobroj kožnoj jakni i prema 7 days čokoladnoj tortici sa kapućino prelivom.

Približava se kraj naporne radne nedelje.  Problemi na poslu, stres, pritisak sa svih strana. Rešenje je samo jedno, bežanje u zdrav razum što bi rekao Kristijan, bežanje u Zaliv. Hvatam noćni autobus. Čeka me vožnja od sedam sati, kiša pada neprestano danima kao Max Payn-u. Štapove i ne nosim, sezona mresta je, a i hladno je mnogo. Nije za pecanje. Vremenska prognoza kaže da sledi par hladnih dana sa padavinama, a ja sam od onih ljudi koji veruju vremenskoj prognozi.

Početak marta je, mislim da ću biti sam u zalivu. Kako se približavam šumskim putem čujem udarce čekića i zvuk testerisanja. Ne mogu da verujem Čika Boža je stigao pre mene iz Novog Sada.

            Zovem ga na kafu i rakiju, on je prekoputa mene u zalivu, vidim da je malo prosirio kućicu ovim radovima. Čika Boža mi priča kako je došao iz Novog Sada pre par dana jer su ga iznervirali ukućani. Počeo je da pravi nadogradnju svoje kolibice po najgorem vremenu, kaže mi da je lako graditi po lepom vremenu bez vetra. Njemu sneg i kiša ne smetaju zato je izabrao te dane. Graditi po kiši i vetru, sam. Bez pomoći, to je ono što pokreće, što je izazov.

            Čika Boža i moj otac su kupili na jesen tri košnice pčela i sad eksperimentišu sa njima. Prvi dan kad je temperatura prešla desetak stepeni pčele su izašle iz košnice.

- Pecajući na svom drvenom molu vidim kako jedna pčela prolazi pored moje glave i kao da je ostala bez snage posle zimskog sna, odjednom poče da pada u vodu. Voda je još uvek ledeno hladna. Odbila se od kristalno smirenu površinu vode na kojoj nije bilo ni povetarca. Brzo sam ustao.  Uzeo sam drveni štap, koji mi olakšava kretanje po šumi, i izvadio pčelu, pošto nije bila pala daleko od obale. Izvukao sam je i stavio među dlanove. Stavio sam dlanove u položaj kao kad čovek hoće da se umije, pčela je i dalje bila mrtva. Počeo sam da duvam u nju, da joj prenesem topao vazduh iz mojih pluća da je zgrejem. Male nogice su počele da se mrdaju i pčela je ubrzo poletela i vratila se u košnicu.- ispriča mi smireno Ćika Boža.

            Pitam ga za psa za koga smo letos odvajali kosti, kaže mi da ga je divlji vepar iscepao u lovu. Šteta, Lola je bila dobar lovački pas i mnogo sam se sprijateljio sa njom prošlog leta. Još malo smo porazgovarali, a onda svako na svoju stranu. Ostao sam da kupim lišće i tragove prošle zime oko moje ribolovačke kućice.

            Putovanje je postiglo efekat, smirio sam duh. Razmišljam u sebi, ej čoveče Čika Boža je spasio pčeli život!!! Ko bi to uradio? Ko bi ustao, ko bi se pomerio sa mesta da spasi pčeli život? Kakav čovek treba da ima duhovni mir, da bi učinio tako nešto, a ja se nerviram zbog posla. Stvarno nisam normalan.

Do kućice u Zalivu se može doći na dva načina, kao i uvek, lakšim i težim  putem. Najkraći put je svakako iz pristaništa, lagana i udobna vožnja čamcem koja traje nekih petnaestak minuta. Drugi put je dosta naporniji i opasniji i obično se koristi u kasnu jesen i zimi. Do zaliva vodi strma šumska staza, koja od putnika zahteva slobodne ruke da bi se mogao pridržati u slučaju iznenadnog pada. Uvek sam se pitao ko je prokrčio ovaj mali put, da li nekadašnji stanovnici koji su u blizini Drine imali bogate voćnjake i koji su gradnjom brane morali napustiti ovaj kraj da ne bi bili poplavljeni.

Put je najlepši u jesen. Sam ulazak u ovu šumu za mene predstavlja čudo. Jedan svet sa svojim zakonima. Pratim strmu stazu, rukama se pridržavam za tanka stabla da ne bih pao. Na natopljenoj mahovini vidim trag divlje svinje, glad ju je naterala da se spusti ovoliko blizu vode. Ovde sam ja uljez, a ne životinje i šuma. Ja sam napravio ovde moju ribolovačku kolibicu u ovoj nepristupačnoj divljini.

Otac ide polako ispred mene, u jednoj ruci nosi svoj planinarski štap, a u drugoj kesu sa sveže ubranim gljivama koje ćemo spremati za ručak. Uvek napravimo predah  na jednoj velikoj steni sa koje naglo izbija pogled na Drinsko jezero i koju nas dvojica zovemo Vidikovac. Odatle put naglo i strmo skreće levo. Na putu ispod stene mirno se pržio na suncu veliki poskok. Kad naš narod pogodi ime! Poskok, od samog njegovog imena čoveku se ledi krv u žilama. Nikad mu nisam bio bliže, posmatram šaru, romboidalnu glavu i prepoznatljivi roščić. Najotrovnija i najopasnija zmija naših krajeva leži ispred mene u nekom stanju omamljenosti i lenjosti, opijena sunčevom zracima (kao neki lenji kralj koji je, tu negde, zaturio krunu). Gledali smo se tako par minuta, oprezno sam ga zaobišao i nastavio dalje. Toliko sam puta ovuda prošao i tek sad sam ga prvi put video. Dobro je da nije bilo leto, tada bi bio okretniji i brži. Zmija koja je u stanju da skokom uhvati i pojede pticu. Više nego dostojan protivnik, izaziva stahopoštovanje.

Posle nekih petnaestak minuta spuštanja niz strmu stazu došao sam do moje lepe šumske kućice, čija terasa stoji iznad vode oslonjena na jake stubove. Mir i tišina koji jednostavno nemaju cenu. Mali talasu udaraju u čamac privezan za ogradu od stepenica. Zbog toga je vredelo doći ovde, pogled od milion dolara. Treba da spremim gljive dok su još sveže.

Iako je prošlo već dosta vremena i dalje mi nekad ispred očiju bljesne slika tog susreta. Čovek i njegov više nego arhetipski neprijatelj, oči u oči. Zapitam se da li i kod jednog naroda, u njegovoj kulturi i tradiciji postoji priča gde zmija predstavlja nešto dobro i sa dobrim osobinama.

Svaki čovek koji je na neki način vezan za vodu bilo da je to reka, jezero ili more uvek ima san da u jednom trenutku svog života poseduje sopstvenu barku. Isti slučaj je naravno i sa mnom. Kakva takva barka, ali samo da bude moja. Kad sam na vodi da ne zavisim ni od koga, da pecam na miru kao čovek. Da dođem kad hoću, da se vratim kad hoću. Jednom rečju posedovati barku, znači posedovati nezavisnost, koliko to god smešno zvučalo običnom “kopnenom” čoveku koji ne razume strast prema ribolovu i reci. Uvek se setim filma Davida Lincha “Wild in the heart” kad glavni glumac koga glumi Nicholas Cage priča o svojoj jakni od zmijske kože kao simbolu lične slobode i individualnosti, svi se toga sećate naravno “this snake leather jacket is symbol of my personal freedom and individuallity”. Moja barka je za mene upravo to. Kao sto neka deca dok su jos mala, imaju u glavi svest koji će fakultet upisati, ili čime će se baviti u životu, tako sam ja znao ime moje barke i pre nego su postojale najave da ću je ikada kupiti. U pitanju je bilo ime jedne meni mnogo drage Elvisove pesme “Flaming Star”.

Dolazile su razne barke u moj zaliv, neke su bile dobre, neke su bile za prodaju, neke su bile krševi, neke skupe, a neke jeftine. Mogao sam da biram, ali sto bi narod rekao “neće mi okce”. Sve dok nije došao moj dan. Otac me je pozvao i rekao je da je čuo za neki brod koji 15 godina stoji garaziran na prikolici, vlasnik mu je otišao u Austriju početkom devedesitih i sad želi da ga proda pošto ga ne koristi. U pitanju je pasara, primorska barka. Kad je čovek vidi ne može, a da ne pomisli na more, miris mora i maestral. Sam njen put je interesantan, prethodni vlasnik se zaljubio u nju u Puli hiljadu devetsto osamdeset devete, rekao bih na prvi pogled pošto sam i ja tako reagovao. Čovek je kupio i motor i prikolicu i pasara se posle ogromnog kopnenog puta, iz mirne pulske marine našla na Drini. Sve bosanske zavrzlame, sa pocetka devedesitih i posle, mirno je podnela ušuškana u jednoj garaži, zastićena od padavina, vetra i od hladnih bosanskih zima. Sporazumeli smo se na prvi pogled. Pasara je dobila ime i došla u moj zaliv.

Sad i ja imam barku. “Flaming Star” je simbol moje lične slobode i individualnosti.

Ne treba se plašiti vremena nego nevremena! – odzvanjale su mi u glavi reči mudrog Čika Bože starog drinskog vuka dok sam užurbano privezivao čamac. Vetar je duvao sve jače i jače. Na površini jezera iskusni promatrač može lako uočiti vetar koji dolazi i donosi kišu sa sobom. Brzo sam se popeo na terasu i počeo sklanjati stvari od kiše i od nanosa vetra. Jedno obično letnje popodne u mom drinskom zalivu je počelo da liči na poprište velike bitke. Počelo je da grmi i seva i iz neba i iz zemlje. Ušao sam u brvanaru da se sklonim od pljuska i stao sam pored prozora. Uživao sam u veličanstvenom prizoru, letnjoj oluji. Grad je počeo da pada po terasi udarujući od krov i padao je na daske terase stvarajući čudnovatu igru zvukova. Nebo je bilo mračno, talasi su već postali veliki, životinje su se razbežale. Odjednom negde blizu udari grom tako da se sve zatrese, a u istom trenutku sam ugledao još par munja kako sevaju i još jedan udar groma tu negde blizu. Ja i moć prirode sami, zastrašujuće na trenutke. Mada je meni neuporedivo lakše u skloništu moje ribolovačke kućice, da sam iz jutarnjeg ribolova zakasnio samo nekih dvadesetak minuta, sad bi se borio sa talasima mokar do gole kože. Recimo da sam imao sreće danas ili možda postepeno i ja postajem drinski vuk. Setio sam priče o Nikoli Tesli koji se kao malo dete igrao sa kućnim mačorom i dok ga je mazio i češkao primetio je male varnice koje se stvaraju pritom. Kasnije kad je ušao u tajne elektrotehnike i dok je zadubljen stajao pored prozora posmatrao oluju ispred sebe, postavio je pitanje ako je Priroda jedna velika mačka, ko nju češka i mazi pa da na našoj maloj planeti ima ovoliko jakih munja i gromova? 

Većina nas su optimisti, ljudi za koje je svaki dan nova šansa i nova mogućanost. Danas sam se setio jedne true life priče. Jedan od velikih junaka mog detinjstava je umro. U pitanju je očev prijatelj čika M.

Naše porodice su provodile godišnje odmore u jednom prelepom zalivu na Pelješcu, tu sam naučio da plivam, tu sam prvi put probao školjke, tu je pao i prvi poljubac. Tu sami prvi put jedrio i zavolio brodove. Čika M. je bio klasičan profil pravog pomorca koji je na nesreću rođen na suvom i koji se bavio sasvim desetom profesijom. Sećam se kad smo prvi put isplovili sa Elanovom jedrilicom za dve osobe. Čika M. je bio za kormilom, pod udarom jakog vetra jedrilica bi se nakrivila, a ja bi se penjao na kontra stranu i držao bih se za sajlu od jarbola zbog održavanja ravnoteže.

I tako godinama. More i plovidba. Čika M. je osnovao turističku agenciju za iznajmljivanje jahti. Sa njim, kao skiperom se moglo putovati od Makarske pa do Kvarnera i čak do Briona po extra povoljnim cenama. Uvek je verovao u tu priču. Samo da se plovi.

A onda je došao nesrećni rat i početak devedestih. U početku zatočen u Sarajevu uspeo je da se izvuče sa porodicom i da ode u Caandu, tada obećanu zemlju za sve naše ljude.  Potisnuo je svoju profesiju inženjera i radio je kao skiper na Velikim Jezerima. DRžalo ga je verovanje da će jednog dana imati svoj veliki brod i razviti svoj posao i konačno jednom za uvek živeti od plovidbe.

I taj dan konačno je došao, extra prezadužen pod kreditima za kuću, kupuje mani luksuzni brod za krstarenje i ulaže sve u njega.

Tada se potvrđuje pravilo broj 1. Life is a Bitch. Posao nikako da krene, rate moraju da se vraćaju, sikracija, kuća koja još nije otplaćena, porodica koja ne razume, čovek dobije leukemiju i umre.

Čika M. je otplovio na svoju finalnu destinaciju koja nas sve čeka. Bio je jedan od retkih ljudi koji su verovali u svoj san i čitav život su podredili tome. A život kao život je uvek bio ono  što ne možemo kontrolisati, ona stvarnost koja se dešava sa nama ili bez nas. Znam sigurno da će biti jedan od prvih koji će me pozdraviti kad se pojavim u Večnim Ribolovištima. Veliki pozdrav Veliki Učitelju!!! 

Da li su ribolovci kreteni? To je ono sto me oduvek kopkalo. Prvo ovih dana sam skunuo sa torentom Corda Underwater Fishing State of Art. Narezao sam 6 cd-ova. Svi na poslu su me gledali. Cak su me i pitali:"Sicko da li se ti sine drogirash?" U cemu se sastoji magija ribolova? Evo, da sam samo imao skrivenu kameru u mojoj sobi veceras. Ja i moj drugar Mika sedimo sat vremena pijemo pivo i gledamo kako se sarani valjaju po recnom dnu i kako zaobilaze mamac. Voditelj stalno vrsi improvment mamca i na kraju uupeca dzinovskog sarana. My beuaty!

Kako se mogu probuditi u 04.30 kad sam na mom vrlo malom godisnjem odmoru i da mi to ne bude uopste tesko?

Kako mogu preko granice preneti  1kg crva i 1 kg glista u Iceberg kesi (kao parfemi)?

Da li je u pitanju strast ili loodilo?

Kako mogu mirno pecati po najvecem pljusku?

Kako mogu boraviti u kolibi iznad jezera koja nema ni struju ni vodu i do koje se moze doci samo camcem, i osecati se prijatno neobrijan?

Devojke javite se !!!!

Tri drugara inače vatreni navijači partizana sede i pričaju uoči derbija. Dvojica su među najvatrenijim, fanovima obučeni u Partizanove trenerice. Popodne je derbi.

-         Brate, kakav san sam sinoć usnio. Derbi je, mi smo na jugu, vodimo dva nula i pevamo. Šibamo se sa murijom. Ludilo brate, svetlosne baklje, petarde. Pobeda, pobeda vičemo svi.

-         Ne seri, tebra i ja sam sanjao isti san takav kao što pričaš, frka ludilo, dva nula. To mora da je neki znak. Ja verujem u pobedu.

- Ja sam sanjao sinoć da je pala atomska bomba u Prokuplje, baš nešto iznenada i nenajavljeno. Nisam siguran kako se desio, u snu sam nervozan, ne znam da li je u pitanju  nuclear assault ili pak pojedinačna eksplozija. Ja sam ispred zgrade i pokušavam da se sakrijem od inicijalnog udara. Svugde je neki dim i prašina, sumrak, ljudi u panici trče. Utrčavam u ulaz zgrade i idem u podrum tamo je gužva. Podrum je ogroman i pun. Žene i deca, starci i svi ostali. Plaču i paniče. Opšti je haos. I odjednom na ulaznim vratima se pojavljuje svetlost u ulazi Zinedin Zidan u novom partizanovom dresu, malo zagalami, reče ljudima da je sve u redu. Da se niko ne sekira!

Nikako nemam vremena za javljanje,  ovaj moj blog mi je nakako krenuo u malo geekovskom smeru. Ali sta da radim.

Svi mi ponosni vlasnici Komodora 64 se secamo ove igre. SLucajno surfajuci sam nasao site sa C64 emulatorom online, sa skoro svim igricama. Oh my god, kad sam video Saboteur. Koliko sam je samo igrao. Koliko sam se samo kao klinac uzivljavao u ulogu sofisticiranog ninje naoruzanog shurikenima, u besomicnoj jurnjavi po velikoj zgradi, scrolling mapa, spustanje i penjanje merdevinama. Prvi deo igre je jurnjava, za 90 sekundi treba se spustiti do podruma i uzeti "disketu", to je glavni objective. Tada sat staje i nas mocni ninja se lagano vraca na krov odakle spektakularno bezi u helikopteru. Wow. Neprijatelji su strazari i dobermani. Samo sto se za ubijenog dobermana ne uzima lova, samo za ubijenog strazara.

Ponovo se sam se setio besanih noci osnovca koji bulji u mali TV i podesava glavu na Commodore kasetofonu.

Loading.

Ready.

Kakvo odusevljenje! Toliko mi je bilo krivo sto nisam mogao da stignem na Kraftwerkov koncert u Beogradu. Skoro sam nabavio njihov oficijelni koncert Minimum-Maximum. Uvek sam smatrao Kraftwerk za jednu od najvecih grupa modernog doba. Posle gledanja ovog koncerta na mojoj licnoj listi najboljih grupa su prestigli Rolling Stonse. Ovi Nemci Chalci su tako Funky. Ono sto je zaista vredno pomena je video pratnja njihovog koncerta. Takav audio video spoj do sad nisam video svojim ocima. Jednostavno fantasticno!!! Tour de France je apsolutno remek delo, posle glavnog zahuktavanja loodilo pocinje sa Numbers, pa onakav prelazak na Computer World i apsolutna katarza na Robots sa pravim robotskim lutkama. Robotski Chalci su u Fluo kombinezonima. Jos jednom moram da ponovim da je Video performans masterpiece i da je tako neraskidivo povezan sa muzikom i da je to ona fora koja ovaj koncert cini tako izuzetnim

Sta reci za Galacticu Remake? Fantasticno! I jos jedanput fantasticno! Odavno nisam gledao seriju sa takvim hipnotickim dejstvom na moju svest. Gledao sam Star Trek, gledao sam X-files, ali ovo je bas posebno. Narezao sam cetrdesetak epizoda, od subote popodne gledam, sa pauzom za odlazak na posao, malu dremku i za igranje Splinter Cell-a 3. Taman sam stigao do nivoa na Hokaidu kad je upala Galactica. Mozda je glavni krivac duzina samih epizoda, efektivno oko trideset i dva minuta. Ali prica je stvarno remarkable. Jedna od jacih fora je sto Cyloni veruju u jednog boga, a Humani su pod mnogobozackom religijom. Commander Adama, odnosi otac i sin, sve zajedno sa predsednicom kao nekom vrstom paraskeve i ostatak flote sa svim svojim raznolikostima. Inicijalni Cylon napad je prezivelo samo oko 49 000 ljudi, malo jace. Odlucuju se na neku vrstu Exodusa trazeci dom. (ovde mora da se jos pise).